Devojčici je pomalo bilo hladno, bez obzira na proleće. Stalno je nešto cvokotala i tražila sunčana mesta. Ali, čim je ostala sama, skinula je džemper i mrske čarape. Koža joj je na vazduhu oživljavala. Devojčica je u proleće volela da čuči pod breskvom i izmišlja priče. Cveće je naočigled nicalo, zemlja je stenjala od bujanja, a u krošnjama se, sa pevanjem i treperenjem pupoljaka, dešavala bajka. Devojčica je priljubila obraz uz breskvu i osluškivala zatvorivši oči. Po šumovima je mogla da raspoznaje proleće od drugih godišnjih doba. U toj buci na granici čujnog, odjednom je raspoznala neki mali zli šum. Otvorila je oči. Ništa. Zatvorila je oči, a šum, koji je zvučao kao da melje tihi meljač, opet je bio tu. Devojčica pogleda pažljivo oko sebe. U visini njene glave, gusenica, smeđa i dlakava, grickala je ružino lišće.
      - Gnusni stvore! – viknu devojčica. – Smesta se gubi! To je moja ruža!
       Gusenica je mljackala ne pomerivši se.
      - Odlazi! – viknu devojčica i udari po listu. Gusenica pade na zemlju. Devojčici dođe da je zgazi, ali gusenica se nakostrešila spremna da se brani.
      - Šta Vam je? Dođite k sebi! Polomićete mi krila! – dreknu uplašeno.
       Devojčica je pogleda. Gusenica je bila opasno ljuta, ali samo dlakava i bez krila.
      - Uznemiravate me u rastu! I još lažete da je ruža Vaša.
      - Moja je. – reče devojčica zabezeknuto.
      - Po čemu je Vaša? Kakva prava imate nad njom?
      - Mogu da je polomim ako hoću.
      - Pa i mene možete da zgazite ako hoćete, ali ja nisam Vaša.
      - Ja zalivam tu ružu. – reče devojčica, već prilično zbunjena. – Šta bi ona bez mene?
      - Isto što i sa vama, zalivala bi je kiša.
      - A ti lažeš da imaš krila! – reče devojčica pobedonosno, iznoseći poslednji argument.
      - E, imam ih! – zainati se gusenica. – Samo se još ne vide. Moram mnogo da jedem da bi se pojavila.
       Devojčica je sumnjivo pogleda:
      - Nikad nisam videla leteće gusenice. Možda si stonoga? Jako si mi sumnjiva s tim dlakama. Možeš da porasteš u lava, koliko si proždrljiva.
      - Ne mogu. Po prirodi stvari postaću beli leptir, sa tamnim izlomljenim prugama.
      - Ti? Tako ružna?
      - Uopšte nisam ružna! – reče gusenica uvređeno. – Pre svega, živa sam, imam sve pipke, imam dlačice sa otrovnom kiselinom. Imam neupadljivo smeđu boju, prilično sam debela i imam zdrav nagon za ždranje. Ja sam savršena gusenica. Ja sam anđeo od gusenice, ako baš hoćete.
       U međuvremenu se popela na ružino stablo i navalila na lišće sa rumenog izdanka. Devojčica je gadljivo pogleda.
      - Neko ko se druži sa cvećem ne bi smeo da mljacka. I još si neskromna.
      - Jedem. – reče gusenica. – I ne razumem šta znači biti skroman.
      - To je, na primer, kada se ne praviš mnogo pametan, nego si onakav kakav jesi.
      - A kada si mnogo pametan i nema šta da se praviš? – upita gusenica između dva zalogaja.
      - U svakom slučaju, nije lepo da tako misliš o sebi. – reče devojčica smrknuto.
      - Ne razumem. To je kao da mislim bilo šta. Možda mislite da uopšte nije lepo misliti o sebi?

       Devojčica   se napravi da nije čula i lenjo odšeta do ljubičica, utešno smernih. One stidljivo zamirisaše. Na cvetu se odmarao žuti leptir. Devojčica mu se primače.
      - Kako si lep! – reče očarano. – Kako si savršen i lep!
       Leptir polako pomeri krila, pa se ukazaše i dve tamne tačke.
      - Kako si nežan! – šapnu devojčica. – Kako si lak! Skoro i ne postojiš. Skoro si sama svetlost.
       Leptir je jedno vreme mirno stajao, a onda se nestrpljivo pomeri.
      - Skloni se sa sunca. Vidiš da sunčam krila.
      - Hoću. – reče devojčica pomirljivo. – Izvini, nisam videla.
       Leptir kao malo razmisli.
      - Oprostiću ti, ali drugi put moraš biti pažljivija. Nastavi da mi se diviš, rekla si da sam skoro sav od svetlosti. Vidi, imam divnu šaru na krilima.
      - Nije loša. – reče devojčica neubedljivo.
      - Kako je samo okrugla i tamna! I leva je ista kao desna. Prekrasna je, stvarno je prekrasna! – šaputao je leptir u najprirodnijoj samozaljubljenosti.
      “Kakvi tipovi šetaju po ovoj bašti” – pomisli devojčica.
      - Pih! – reče pakosno, - to su dve obične tufne. Na plavoj haljini imam bezbroj takvih, i još su veće.
       Leptir se snuždio.
      - Dobro, onda idem, kad imaš sve bolje od mene. Mislio sam da ti ulepšam dan.
      - Hvala, - reče devojčica nadmeno, - dovoljno je lep i bez tebe. Zbogom.
      - Zdravo, - reče leptir ucveljeno. – biću tu, na drugom cvetu. Pozovi me ako ti budem nedostajao.

       Devojčica   donese klupu i sede pod breskvu.
      - Uobraženog li stvora! – reče ljutito. – Šta on zamišlja?
      - Ne zamišlja ništa, - oglasi se gusenica kraj nje, na kori drveta, - stvarno je lep.
      - Pa šta?
      - Ništa, samo kažem. Samo kažem da je lep, i prirodno je da mu se divite, i prirodno je da on zna da je lep i da uživa što Vi uživate u njegovoj lepoti.
      - Pih, kao da je to važno! Lepota!
      - To je najvažnije. On živi nekoliko dana. Srče slatki sok sa cvetova. Pije rosu. Uživa u suncu. Igra se sa svetlom. Tu je zbog lepote. Mi možemo biti pametni – on je lep. Pokazao Vam je sebe. Dao Vam je najviše što je mogao da Vam da.
      - Možda je mogao da bude malo umniji, šta misliš? – upita devojčica negodujući.
      - Lepota je sama po sebi mudrost, mudrost prirode. Njoj nisu potrebne reči i dela. – reče gusenica, tiho mljackajući. – Ona nas usrećuje samim tim što postoji.
      - Ne znam. – reče devojčica, malo pokolebana. – Leptiri su tako bezglavi.
      - Oni služe ljubavi. U tome je njihova vrlina.
      - A tvoja? – upita devojčica skoro sasvim umirena. – Izgledaš mi jako pametna.
      - Moja vrlina je ždranje.
      - Kad jednom postaneš leptir, - reče devojčica sanjalački, - hoćeš li se sećati kako si se naprezala da stvoriš krila? Kako si glockala ružine izdanke?
      - Ne. Koliko poznajem leptire, oni se ničega ne sećaju. To je deo njihove vrline. Ostaće mi možda bledo sećanje da volim ruže, ali neću ni sanjati da sam ih jela.
      - Šta je vrlina? – upita devojčica. – Jer, i ja bih morala da je imam, zar ne? Samo što je ne uviđam. Mora biti da mnogo razgovaram sa cvećem i nemam vremena da mislim o sebi.
       Gusenici su usta bila puna mladog lišća i ona ne reče ni reč.
      - To je vrlo opasno. – nastavi devojčica pošto je zurila u oblake nekoliko trenutaka. – Jer, može da desi da ne vidim svoju vrlinu i da se trudim u drugom smislu. I da na kraju postanem neko sasvim drugi, a ne onaj koji bi trebalo da budem.
      - Niko ne postaje drugi. – ravnodušno reče gusenica. – Na primer, ja bih mogla da se trudim da steknem neku drugu vrlinu, recimo lavlju. Mogla bih da jurcam za antilopama. Ali, po prirodi stvari, ne verujem da bih razvila naročitu brzinu. Ako bih čak i stigla koju antilopu, ne znam šta bih sa njom uradila. Samo bih gubila dragoceno vreme za moje ždranje ružinih izdanaka i na kraju bih opet postala leptir, doduše kržljav, možda karikatura leptira, ali ne bih bila nimalo sličnija lavu.
      - Kako da znam da je ono što radim moja vrlina, a ne vrlina buba-mare? – zainteresova se devojčica. – Po čemu da znam?
      - Po svom zadovoljstvu. – uzdahnu gusenica i osmotri sa čežnjom novi rumeni list. – Kad ste ono što jeste, osećate radost i dobro Vam je na svetu. Šta bi mene moglo da usreći u jurenju za antilopama?
      - Možda nada da ćeš postati lav?
      - Možda. Samo što bih uvek radije izabrala ružino lišće nego nadu.
      - Ne znam. – reče devojčica sumnjičavo. – Postati buba-mara je prilično lepo. U odnosu na odraslog čoveka, mislim. Možda bi mi se svidelo da imam tvrda krilca i tufne na leđima.
      - Možda. – reče gusenica ravnodušno. – Možda se hranite biljnim vašima, nikad se ne zna.
      - Biljnim vašima?!
      - Buba-mare ih obožavaju.
      - Zar ne mogu da piju mleko?
      - Ko zna? – reče gusenica. – Možda i mogu. Ali njihova vrlina je da vole biljne vaši.
      - Ne mogu više da čujem tu reč! – viknu devojčica. – Šta je uopšte vrlina? Zašto je samo meni teško da vidim svoju vrlinu?
      - Vrlina je postupati u skladu sa sobom. – reče gusenica mirno i ispruži se po stablu. – Biti zadovoljan sada. Ne u ime budućnosti i od sećanja na prošlost, nego zbog ovog trenutka. Vrlina je biti potpuno živ.
      - To je bar lako. Dok gledam oblake i kad pevam na mom pragu, čini mi se da sam najviše živa. Misliš li da je to moja vrlina? Da ću tako postati ono za šta sam stvorena?
      - Već ste postali. Stvoreni ste da budete mala devojčica, velika devojčica, a zatim odrasla žena. Samo stalno budite ono što jeste u tom trenutku. Pustite da se promene u Vama same dese.
      - Razumela sam. – reče devojčica mirno. – I strašno mi je dosadno da budem pametna s tobom. To, verujem, nije moja vrlina.
      - U stvari, - reče gusenica između dva zalogaja, - ne možete više da me gledate.
      - Tako je, - reče devojčica sa nelagodnošću, - ne mogu. Jako si mi odvratna.
      - Ne sumnjam. – reče gusenica spokojno. - Ali, možda ćete jednom upoznati prirodu lepote. Možda ćete videti da su lepo i ružno samo lica jedne iste stvari.
      - Volela bih da ti verujem. – reče devojčica. – Onda bih se svemu divila, ali bi mi, možda, i sve bilo odvratno. Zar to nije opasno, šta misliš?
      - O, pa jeste. Rast duše je spor. Sve može da se desi. Može da se desi da Vam krila ne porastu dovoljno jaka da Vas ponesu.
      - Šta da radim? – upita devojčica zabrinuto.
       Gusenica se zamisli.
      - Morate pažljivo da gradite svoja nevidljiva krila. Družite se prvo sa leptirima. Divite im se. Uživajte u njihovoj lepoti. Zatim polako otkrivajte u njima prošlu gusenicu, larvu, jajašce. Zatim malo belančevina i soli, od čega se sastoje i u šta će se raspasti. Otkrivajte u svemu čar postojanja. Kad prestanete da drhtite od onoga što je bilo i onoga što će postati, moći ćete da se družite i sa gusenicama, i sa svim bićima, sa istim osećajem lepote.
      - Hoću. – reče devojčica nežno i pruži joj mladi list. – Sve više mi izgledaš vrlo lepa za jednu gusenicu. Mislim da si najlepša koju sam srela.
      - Ništa lepša od mladog lista. – promrmlja gusenica žvaćući opet neumorno.

       Devojčica   odluta među cveće. U ljubičicama primeti žutog leptira, uvređenog.
      - Nežni stvore, - reče devojčica blago, - pokaži mi krila.
       Leptir se pravio da ne čuje.
      - Mala svetlosti! – zamoli devojčica još nežnije.
       Leptir polako prelete sa cveta na cvet.
      - Sviđam ti se?
      - Da. Mnogo.
      - Misliš da sam lep?
      - Jesi.
      - I tufne su mi lepe?
      - Jesu.
      - Zašto se smeškaš? O čemu misliš?
      - Kako si lep i kako su ti tufne lepe.
      - Sviđam ti se?
      - Da. Mnogo.
       Leptir snažno zamaha krilima i odlete u rascvetale breskvine grane. Devojčica sede na prag i osmehnu se dalekim oblacima. Leptir se pojavljivao koketno, između grana, trepereći u svetlosti kao sunčeva konfeta. Devojčica nasloni glavu na kolena sanjareći o nekoj pobrkanoj bajci gde Crvenkapa i baka užinaju vuka, a zla maćeha pokušava da uvali otrovnu jabuku Baba – Jagi, a sedam jarića imaju krila na tufne i pevaju u letećem horu ... Starija sestra se, u prolazu, naže da je poljubi.
      - Hoćeš da ti čitam?
      - Ne, hvala. – reče devojčica polako. – Nemam vremena. Moram da budem devojčica.