Iz knjige   UMEĆE LJUBAVI

Erih From


    Ova knjiga će razočarati svakoga ko očekuje gotova uputstva o umeću ljubavi. Baš naprotiv, ona želi da pokaže da ljubav nije osećanje koje može svako sebi priuštiti bez obzira na dostignuti stepen zrelosti. Ona želi da uveri čitaoca da će svi njegovi pokušaji u ljubavi propadati sve dotle dok najaktivnije ne pokuša da razvije celokupnu ličnost kako bi postigao produktivnu orijentaciju; da se zadovoljstvo u individualnoj ljubavi ne može postići bez sposobnosti da se voli svoj bližnji bez istinske skromnosti, hrabrosti, vere i discipline.

    Da li je ljubav umeće? Ako jeste, ona zahteva znanje i trud. Ili je ljubav prijatno osećanje koje je stvar slučaja, nešto što nam se "dogodi" ako imamo sreće? Ova mala knjiga se zasniva na prvoj pretpostavci mada, nesumnjivo, većina ljudi danas veruje u drugu.

    Proces učenja umeća prikladno je podeliti na dva dela: prvi - savlađivanje teorije; drugi - savlađivanje prakse ... Majstor u nekom umeću ću postati samo posle dugotrajne prakse, kad se rezultati mog teorijskog saznanja i rezultati moje prakse stope u istom - mojoj intuiciji, suštini majstorstva bilo kog umeća. Ali, pored savlađivanja teorije i prakse, postoji i treći faktor koji je nužan da se postane majstor u bilo kom umeću - ovladavanje umećem mora biti naš najviši cilj; ništa na svetu ne sme da nam bude važnije od toga. Ovo važi za muziku, za medicinu, za stolarstvo, ali i za - ljubav. I možda se ovde nalazi odgovor na pitanje zašto ljudi u našoj kulturi, uprkos očiglednim neuspesima, tako retko pokušavaju da nauče ovo umeće; uprkos duboko ukorenjenoj žudnji za ljubavlju, skoro sve drugo se smatra važnijim od nje: uspeh, prestiž, novac, vlast - skoro svu energiju koristimo da ostvarimo ove ciljeve, a skoro nikakvu da naučimo umeće ljubavi.



    Ljubav je radnja, ispoljavanje ljudske moći koja se odvija samo u slobodi, a nikad pod prinudom. Ljubav je delatnost, ona je "istrajavanje" , a ne "zaljubljivanje". Delatni karakter ljubavi najuopštenije se može opisati tvrdnjom da je ljubav prvenstveno davanje, a ne primanje.

    ... Za produktivni karakter DAVANJE je najviši izraz moći. U samom činu davanja doživljavam svoju jačinu, svoje bogatstvo, svoju snagu. To iskustvo uvećane životnosti i moći ispunjava me radošću. Sebe doživljavam kao prebogatog, darežljivog, živog i zato radosnog. Davanje je veći izvor radosti od primanja, ne zato što je lišavanje već zato što u činu davanja dolazi do izražaja moja životnost.

    ... Najvažnija sfera davanja nije sfera materijalnih dobara, već je to specifično ljudsko carstvo. Šta jedna osoba daje drugoj? Ona daje od sebe, onog najdragocenijeg što ima, daje od svog života. Ovo ne znači da ona žrtvuje svoj život za druge, već da daje od onoga što u njoj živi; daje od svoje radosti, svog interesovanja, razumevanja, znanja, od svog humora, svoje tuge - sve izraze i manifestacije onoga što u njoj živi. Davanjem svog života ona obogaćuje drugu osobu, pojačavajući svoju sopstvenu životnost pojačava osećaj životnosti drugog. Ona ne daje da bi primila; samo po sebi davanje je izvanredna radost. Davanje podrazumeva da smo i drugu osobu učinili davaocem i da zajedno delimo radost što je, zahvaljujući oboma, nesto zaživelo. U činu davanja nešto se rodilo i obe osobe koje u tome učestvuju blagodarne su zbog života koji je rođjen zahvaljujući njima. U odnosu na ljubav to znači: ljubav je moć koja proizvodi ljubav; impotencija je nesposobnost da se izazove ljubav ...

    ... Skoro je nepotrebno naglasiti da ljubavna sposobnost kao čin davanja zavisi od razvoja karaktera određene osobe. Ona predpostavlja dostizanje produktivne orijentacije; u takvoj orijentaciji osoba je prevazišla zavisnost, narcisoidnu svemoć, želju da druge izrabljuje ili da zgrće, a stekla veru u svoje sopstvene ljudske moći, hrabrost da se na nju osloni u postizanju svojih ciljeva. U onoj meri u kojoj joj ovi kvaliteti nedostaju ona se plaši da daje, a time i da voli...